Kada usled zlostavljanja na radu (mobing) dođe do povrede ugleda postoji osnov za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove

Iz obrazloženja:

„Prema činjeničnom utvrđenju, u periodu od… do novembra… zvanje tužioca je bilo mlađi policajac prve klase i za to vreme njegov nadređeni je bio LJ.D.

Nadležni službenici PU N.S., imali su saznanja da policijska stanica u B. nije najbolje funkcionisala u smislu radne atmosfere, ozbiljnosti, doslednosti u obavljanju zadataka koji su im povereni, menadžmenta, radnopravnih i drugih aspekata, discipline i sl. Prvi po hijerarhiji je najodgovorniji za to, a to je bio LJ.D.

U periodu od… zaključno sa oktobrom… godine poslovni odnos i poslovna komunikacija između tužioca i LJ.D. nije bila na potrebnom nivou. Kolege tužioca, G.V., M.G., G.B. i Š.R. su stekli utisak da LJ.D. se prema tužiocu ponaša nekorektno, šikanozno, viče na njega, odnosno ponašao se drugačije nego prema ostalim kolegama.

U komunikaciji sa tužiocem, LJ.D. je koristio povišen ton i reči: „marš“, „šinjaj“, „šinjaj napolje“, „mali S., vidi ga kepec“, „kratki“, „S., kratki mali S.“, aludirajući na tužiočevu veroispovest jer se izjašnjavao kao Srbin muslimanske veroispovesti.

Dana… tužilac je završio V.k.š. i nakon toga se obratio LJ.D. radi mogućnosti nalaženja drugog radnog mesta spram stečene stručne spreme. Ukazala se prilika da se popuni radno mesto vođe Sektora prve kategorije za koje je bila sistematizovana kao potrebna stručna sprema koju je imao tužilac. Procedura oko napredovanja je bila takva da neposredno pretpostavljeni daje predlog koji mora biti obrazložen, ali sam predlog ne predstavlja istovremeno garanciju da će predloženo lice i napredovati. Tužilac je u više navrata pokušavao da razgovara sa LJ.D. u vezi napredovanja ali ga on nije hteo primiti na razgovor. Nakon toga je samoinicijativno ušao kod LJ. u kancelariju a ovaj mu je rekao „šinjaj“, dok je sledećom prilikom pred kolegom M.G. tužiocu naredio da izađe iz kancelarije uputivši mu reči „šinjaj napolje“. Takođe, u dežurani pred kolegom M.T. i pred još nekoliko policajaca prilikom razgovora o promeni radnog mesta u skladu sa novostečenim obrazovanjem LJ.D. je tužiocu rekao: „dok sam ja ovde za tebe nema mesta“.

Kod tužene postoji mogućnost dobijanja stimulacije i to ako zaposleni rasvetli neko krivično delo, pronađe opojnu drogu i sl. Međutim postoje ograničenja koliko radnika procentualno može biti nagrađeno, ali i pored toga uobičajeno je da budu nagrađeni svi policijski službenici koji su učestvovali u patroli. Međutim kada su jednom prilikom tužilac i njegov kolega razotkrili učinioce krivičnog dela teške krađe, bio je nagrađen samo kolega a ne i tužilac. LJ.D. je na tužiočevo pitanje zašto nije nagrađen odgovorio: „za tebe nema para u budžetu“.

U više navrata tužilac je pokušavao preko neposrednih starešina da zakaže razgovor kod starešina u PU N.S., ali mu LJ.D. to nije omogućavao, ponavljajući mu da dođe sutra. Nakon što je… dao izjavu S.Đ. u vezi sa njegovim obraćanjem Upravi policije MUP RS u kome je naveo tvrdnje o neadekvatnom vrednovanju njegovih rezultata rada u prethodnom periodu i različitim kriterijumima nagrađivanja policijskih službenika, tužilac je bio pozvan kod D.LJ., te su njih dvojica bili sami u kancelariji kada je LJ. mahao belom kovertom, vikao na tužioca i rekao mu „da on tu ima sve dokaze“ i da će dokazati da tužilac laže u izjavi koju je dao Đ.S. i da je on „takve kao tužilac k. na r.“. Istom prilikom je škripao zubima, i rekao mu „j. ti ja m. i t. ako ne budeš otišao i rešio to“ misleći da tužilac treba da napiše izjavu da je lagao kada je dao izjavu S.Đ. Nakon toga tužilac je o svemu obavestio šefa smene dežurne službe u N.S., usmeno i u dežurnoj službi je bilo još službenika koji su čuli da je tužilac ovo prijavio.

O problemima koje ima u komunikaciji tužilac je razgovarao i sa načelnikom PU N.S. koji je obavio razgovor sa LJ.D. i započeta je procedura oko promene menadžmenta. LJ.D. je predložio da se tužilac premesti u drugu jedinicu smatrajući da je on nosilac problema i podneo je pisani zahtev za njegov premeštaj. Po ovom zahtevu urađen je predlog za premeštanje tužioca iz PS B. u PS PI D., ali isti je stavljen van snage odnosno do premeštanja tužioca nije došlo jer je načelnik PU N.S. ispoštovao tužiočevu molbu da mu ne odgovara nigde drugde da radi nego u B.

Zbog ponašanja D. prema tužiocu u čitavom spornom periodu, tužilac se osećao teskobno, teško mu je bilo da ide na posao, tresle su mu se ruke i imao je česte glavobolje zbog čega je odlazio na bolovanje. Tužilac je počeo da veruje da ne zna ništa da uradi kako treba i zbog načina kako se D. ophodio prema njemu osećao je strah kada bi dobio neki zadatak.

Pre spornog događaja tužilac nije imao duševne patnje, niti je koristio lekove a iste je prestao da koristi i dobro se osećao nakon što je D. premešten iz PS B. Zbog tegoba koje je osećao tužilac se obraćao psihijatru i koristio je lekove za spavanje i smirenje. U prva tri meseca je trpeo duševne patnje i strah srednjeg intenziteta. Nakon ovog perioda isti su bili lakog intenziteta koji su povremeno dostizali nivo srednjeg intenziteta, sve do kraja… godine.

Od kada je D. počeo da se neadekvatno ponaša prema tužiocu neke tužiočeve kolege su ga ignorisale, da ćute, popiju kafu i odu, nisu želeli da imaju bliži kontakt sa njim, a sve iz straha da se i njima ne počnu dešavati stvari kao i tužiocu. Tužiočevi prijatelji su dolazili kod tužioca i govorili mu da bude jak i da izdrži situaciju u kojoj se našao.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud utvrđuje da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu u periodu od… do novembra… godine od strane odgovornog lica tužene, LJ.D., zamenika načelnika PS B., P.p.u. N.S., MUP RS, tako što se zamenik načelnika D.LJ. u komunikaciji sa tužiocem istom obraćao povišenim tonom rečima „šinjaj“, „marš“, „t. s. ja k.“, aludirajući na veroispovest tužioca i rečima „ko si ti, šta si ti“, „dok sam ja ovde, za tebe nema mesta“ izjašnjavajući se na obraćanje tužioca radi raspoređivanja u skladu sa stečenom višom spremom, udarajući rukom o stolicu, te na način što je u više navrata inicirao premeštaj tužioca iz PS B. zbog svog negativnog odnosa prema tužiocu, a ne zbog stvarne potrebe, u čemu je i uspeo dana… što je nakon davanje izjave tužioca Upravi policije od… zvao tužioca, vikao na njega i tražio da ode u sud i da napiše da povlači izjavu, mašući kovertom za koju je tvrdio da u njoj „sve ima“ čime će dokazati da tužilac sve laže, škripao je zubima i rekao „t. s. ja k. na r.“ i oterao tužioca iz kancelarije rečima „šinjaj“ i „marš“, čime je uvredljivo i ponižavajuće postupao prema tužiocu, vređajući dostojanstvo, lični i profesionalni integritet tužioca izolujući ga od drugih zaposlenih jer svoj negativan stav prema tužiocu nije krio pred drugim zaposlenim, što je proizvelo strah kod tužioca i narušavanje psihičkog zdravlja tužioca, što je tužena dužna priznati i trpeti. Te je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog zlostavljanja na radu isplati za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti iznos od 80.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti iznos od 80.000,00 dinara i za duševne bolove zbog pretrpljenog straha iznos od 80.000,00 dinara, sve sa zateznom kamatom od 18.10.2016. do isplate, u roku od 8 dana od pravnosnažnosti presude.

Prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa od 80.000,00 dinara pa do traženog iznosa od 300.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, preko dosuđenog iznosa od 80.000,00 dinara pa do traženog iznosa od 300.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, kao i preko dosuđenog iznosa od 80.000,00 dinara pa do traženog iznosa od 200.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha. Međutim, postupajući na navedeni način (odbijajući deo) prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, na šta osnovano tužilac u žalbi ukazuje.

Prema odredbi člana 6 Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu (“Sl. glasnik RS“, br. 36/10) zlostavljanje je svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili povredu ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koji izaziva strah ili stvara neprijateljsko ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor. Odredbom člana 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, propisano je da je poslodavac dužan da u cilju stvaranja uslova neophodnih za zdravlje i bezbednu radnu okolinu organizuje rad, na način kojim se sprečava pojava zlostavljanja na radu i u vezi sa radom i zaposlenima obezbeđuje uslove rada kojima neće biti izložen zlostavljanju na radu i u vezi sa radom od strane poslodavca, odnosno odgovornog lica, odnosno zaposlenih kod poslodavca, dok je odredbom člana 5. istog zakona određeno da je zabranjen bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom, kao i zloupotreba prava na zaštitu od zlostavljanja.

Bitna karakteristika zlostavljanja je između ostalog, ponavljanje radnji koje čine zlostavljanje, pri čemu se povremene razlike u mišljenjima, problemi i konflikti u vezi sa obavljanjem poslova i radnih zadataka ne bi mogli smatrati zlostavljanjem, osim ako imaju za cilj da povrede ili namerno uvrede zaposlenog.

Imajući u vidu napred navedene odredbe zakona, te utvrđeno činjenično stanje u konkretnom slučaju, da je tužilac trpeo zlostavljanje od pretpostavljenog LJ.D. u periodu od… do novembra… godine što je kod tužioca dovelo da narušenog zdravlja, kao i druge radnje bliže opisane u napred utvrđenom činjeničnom stanju, po uverenju ovog suda, tužilac u smislu odredbe člana 31. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, je učinio verovatnim da je izvršeno zlostavljanje na radu u smislu člana 6 ovog zakona. Tužilac je podneo tužbu radi utvrđenja postojanja zlostavljanja na radu, te je u ovoj parnici bilo dovoljno da tužilac učini verovatnim da je izvršeno zlostavljanje na radu, a dalji teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koja predstavljaju zlostavljanje na radu bio je na tuženom kao poslodavcu. Polazeći od navoda tužbe, te dokaza koje je tužilac predložio i koji je prvostepeni sud izveo u toku postupka i pravilno ocenio, ovaj sud nalazi da je tužilac dokazao da je od starne tuženog kao poslodavca pretrpeo zlostavljanje na radu.

Međutim, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda. Osnovano tužilac u žalbi navodi da je došlo do povrede njegovog ugleda jer je došlo do promene mišljenja sredine u kojoj živi i u kojoj radi a sve zbog zlostavljanja koje je trpeo na radu. U toku postupka je utvrđeno da neke tužiočeve kolege su ga ignorisale, da su ćutale u njegovom prisustvu i podsmevale mu se, da popiju kafu i odu, nisu želeli da imaju bliži kontakt sa njim, a sve iz straha da se i njima ne počnu dešavati stvari kao i tužiocu. Navedeno predstavlja povredu ugleda tužioca koju je prvostepeni sud propustio da respektuje a sve ceneći da ugled predstavlja vrednosni sud koji okolina ima prema određenom licu.

Iz navedenih razloga je pobijana odluka u ovom delu preinačena na način da je tužiocu za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti kao jedinstvenom vidu štete dosuđen ukupan iznos od 100.000,00 dinara nalazeći da shodno članu 200 ZOO-a dosuđeni iznos predstavlja primerenu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda.

S obzirom da se radi o sporu radi naknade nematerijalne štete i utvrđenja zlostavljanja na radu, a tužbeni zahtev je delimično usvojen kao osnovan, tužiocu pripada naknada troškova u celosti, srazmerno dosuđenoj vrednosti naknade štete, na osnovicu od 260.000,00 dinara. Spram iste osnovice preinačenje nema uticaja na dosuđen iznos troškova iz pobijane presude koji su pravilno obračunati za opravdane i nužne radnje tužioca u postupku na osnovu člana 150, 151 i 153 ZPP-a. S obzirom da je tužilac u neznatnom delu uspeo u žalbenom postupku ne pripadaju mu troškovi sastava žalbe.

Saglasno svemu navedenom, valjalo je žalbu tužioca delimično usvojiti, a prvostepenu presudu delimično preinačiti, kao u izreci ove presude, primenom odredbe člana 394 stav 1 tačka 4 ZPP-a, a u ostalom delu žalbu tužioca i tuženog odbiti kao neosnovanu i prvostepenu presudu u pobijanom nepreinačenom delu, potvrditi, primenom odredbe člana 390 ZPP-a.“

(Rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 3665/2016 od 22.12.2016. godine)

Next PostRead more articles