Izvod obrazloženja:

Kako je odredbom iz čl. 170. st. 1. KZ propisano da je radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela ko uvredi drugog, to onda samo po sebi podrazumeva da se aktivni subjekt pasivnom subjektu na neki način uvredljivo obratio, uputio mu uvredljive reči, a upućene reči i po objektivnom i po subjektivnom kriterijumu treba da imaju uvredljivu sadržinu.

S tim u vezi, da bi postojalo predmetno krivično delo neophodno je da u činjeničnom opisu radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela datog u izreci presude bude precizno i jasno navedeno šta je to aktivni subjekt rekao pasivnom subjektu. U konkretnom slučaju okrivljenom je privatnom tužbom privatnog tužioca stavljeno na teret da je privatnom tužiocu u dva navrata opsovao oca i majku, bez tačnog navođenja reči koje je okrivljeni kritičnom prilikom izrekao. Kako navedenom privatnom tužbom nisu precizno navedene reči koje je kritičnom prilikom okrivljeni uputio privatnom tužiocu , veće ovog suda je u ovom delu preinačilo prvostepenu presudu i okrivljenog na osnovu čl. 423. st. 1. tač. 1. ZKP, oslobodilo od optužbe, nalazeći da delo za koje okrivljeni optužen, po zakonu nije krivično delo uvreda iz čl. 170. st. 1. KZ, odnosno da se u konkretnom slučaju nisu ostvarili bitni elementi predmetnog krivičnog dela.

(Presuda Višeg suda u Valjevu, Kž1. 50/18 od 28. 2. 2018)