Ništava je odredba ugovora o kreditu na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u tečaj

  • Ništava je odredba ugovora o kreditu kojom je korisnik kredita obavezan da banci kao davaocu kredita plati novčanu naknadu, iskazanu u procentualnom iznosu od iznosa odobrenog kredita, na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u tečaj, ali bez preciziranja koji su to stvarni troškovi i zašto se isti vezuju za iznos kredita, niti je korisnik kredita o tome informisan pre zaključenja ugovora, na čiju sadržinu u tom delu nije ni mogao da utiče, jer je ugovor jednostrano pripremljen od strane banke, te je na taj način korisnik kredita stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na banku kao davaoca finansijske usluge, pa je banka dužna, po osnovu sticanja bez osnova – posledica ništavosti, da korisniku kredita vrati tako naplaćen novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom od dana naplate.

Iz obrazloženja:

„Prema prvostepenom utvrđenju dana 14.05.2012. godine, zaključen je Ugovor o dinarskom kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranom kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita broj… između… banke ad Beograd i… kao korisnika kredita, po osnovu koga je korisnicima kredita odobren kredit u iznosu od 40.000,00 evra. Kredit je odobren sa rokom vraćanja od 360 meseci, sa kamatnom stopom koja je promenljiva i iznosila je 5,95%. Članom 8.1. ovog Ugovora, određeno je da se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva, i puštanja kredita u korišćenje a na osnovu odluke o tarifama naknada banke, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita banke, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem za EUR na dan plaćanja. Prilikom realizacije kredita banka je tužitelju obračunala ovu naknadu u iznosu od 200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u korišćenje, naplatila novčani iznos od 22.45420 dinara, a zatezna kamata obračunata na ovaj iznos počev od 14.05.2012.g. do 10.01.2018.g. iznosi 19.583.35 dinara, tako da ukupno potraživanje na dan 10.01.2018.g. iznosi 42.037.55 dinara.

Stvarni troškovi u postupku zaključenja ugovora o kreditu koje klijent ili banka imaju, podrazumevaju se troškovi prema trećim licima, ili institucijama koje ne posluju u sistemu banke, kao npr. naknada za izvod iz Kreditnog biroa, troškovi procene vrednosti nekretnine, troškovi menice, troškovi osiguranja nekretnine, troškovi overe založne izjave i sl. Banka u toku postupka, a ni prilikom zaključenja ugovora nije dokumentovala o kojim se to poslovnim troškovima radi prilikom obrade konkretnog ugovora te koliko ovi troškovi stvarno iznose. Tužitelji su dobili ugovor na dan potpisivanja ugovora te nisu obavešteni na čega se odnose troškovi obrade kredita.

Pri ovako potpuno i pouzdano utvrđenom činjeničnim stanju, u postupku sprovedenim bez bitnih povreda odredbama ZPP-a, prvostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbi čl. 12, 15, 17, 26, 46, 47, 105, 210 i 214. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da je tužbeni zahtev je osnovan.

Naime, odredbom člana 12 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja; odredbom člana 15. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, te da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači pravne posledice; odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su strane u obligacionom odnosu da izvrše svoju obavezu i odgovorni su za njeno ispunjenje, te da se obaveza može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona; odredbom člana 26 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora; odredbom člana 46 Zakona o obligacionim odnosima propisano je se ugovorna obaveza može sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju, te da ona mora biti moguća, dopuštenja i određena, odnosno odrediva; odredbom člana 47. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav; odredbom člana 105. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ništavost neke odredbe ugovora ne povlaši ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila na uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen, ali će ugovor ostati na snazi čak i ako je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda ugovora u slučaju kad je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje; odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog dugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi, vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao, a odredbom člana 214. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Takođe se prvostepeni sud pravilno poziva na odredbe čl. 1065 Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom; kao i na odredbu čl. 5 stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga propisano je da su osnovna načela zaštite korisnika, između ostalog, pravo na ravnopravan odnos s davaocem finansijske usluge, pravo na informisanje i pravo na zaštitu prava i interesa. Odredbom člana 19. stav 1. navedenog Zakona propisano je da ugovor o kreditu sadrži sledeće obavezne elemente između ostalog: vrstu kredita, period na koji se kredit odobrava; poslovno ime, ime i adresu ugovornih strana; vrstu i visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, a ako su promenljive – period u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.).

Suprotno žalbenim navodima tužene banke, jasno iz navedenog proizilazi da banka ima pravo da naplaćuje samo kamatu na kredit i da jedino kamata može da bude prihod banke po ugovoru o kreditu, a banka od tog prihoda treba da snosi sve ostale troškove koje ima prilikom odobravanja i realizacije kredita. Tuženi je u konkretnom slučaju osim kamatne stope ugovorio i da korisnik snosi troškove fiksne naknade za obradu kreditnog zahteva od 0,5% od iznosa kredita, što je protivno navedenoj odredbi člana 1065. ZOO-a.

Neosnovano tuženi smatra da ima pravo i na ovu naknadu shodno Zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usluga, jer ne pruža nikakve dokaze da je tužioca kao korisnika kredita informisao o vrsti i visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, a ako su promenljive – periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.) shodno odredbi člana 19 tog zakona. Tuženi je jednostrano pripremio ugovor o kreditu u kome je navedena i predmetna naknada, a tužilac kao laik nije mogao da utiče na to, čime je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na tuženog, što je protivno članu 5 navedenog Zakona po kome tužilac ima pravo na ravnopravan odnos s davaocem finansijske usluge, pravo na informisanje i pravo na zaštitu prava i interesa.

Nasuprot žalbenim navodima tuženog, pravilno prvostepeni sud nalazi da je tuženi odredio da je fiksna naknada 0,5% od iznosa kredita, dakle paušalno određen iznos bez određivanja vrste i visine troškova. Čak i da se prihvati stanovište tuženog da osim kamate ima pravo i na naknadu troškova koji nastanu prilikom obrade kredinog zahteva, tada bi tuženi morao da dokaže da se radi o stvarnim troškovima koje je imao, odnosno da su ovi troškovi nužni, opravdani i da su zaista realno nastali. Pri tome se mora imati u vidu i činjenica da obradu kreditnog zahteva vrše zaposleni kod tuženog koji to rale kao svoje redovne poslove u radnom odnosu za što primaju zaradu, a tuženi nije dokazao da je imao neke druge troškove. Takođe. tuženi je ovu naknadu za troškove obrade kreditnog zahteva ugovorio ne samo pored ugovorene nominalne kamatne stope, već i pored efektivne kamatne stope u koju su već uključeni ostali troškovi i naknade koje banka obračunava i naplaćuje od korisnika.

Naime, i po stanovištu ovog suda, tuženi je postupajući na navedeni način, postupio suprotno odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskim uslugama, te protivno odredbi člana 1065 ZOO-a, ali i citiranim odredbama člana 12., 15., 17., 46. i 47. ZOO-a, pošto su ugovaranjem predmetne naknade povređena načela savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja, zbog čega je predmet obaveze nedopušten, neodređen i neodrediv, zbog čega je ova odredba ugovora ništava shodno odredbi člana 105 ZOO-a. Stoga je tuženi dužan da tužiocu kao posledicu ništavosti navedene odredbe ugovora vrati isplaćeni iznos ove naknade i to sa zakonskom zateznom kamatom od dana naplate shodno odredbama člana 210 i 214 ZOO-a, pošto je tuženi nesavestan sticalac ovog iznosa. Iz navedenih razloga sud je tužbeni zahtev usvojio.

Pored toga, činjenično stanje utvrđeno u toku prvostepenog postupka u sporovima male vrednosti se ne preispituje u postupku po žalbi pa stoga ni žalbeni navodi tužene koji se odnose na utvrđeno činjenično stanje nisu razmatrani.

Dakle, polazeći od svega napred navedenog, pravilan je i na zakonu zasnovan zaključak prvostepenog suda u pogledu ništavosti sporne odredbe ugovora o kreditu koja se odnosi na naplatu troškova obrade kredita i puštanja istog u tečaj, pa samim tim i okolnosti koja se odnosi na činjenicu da je zbog toga tužena stekla iznos naplaćen po takvoj odredbi bez osnova, za što je prvostepeni sud dao jasne i dovoljne razloge, te se ne može govoriti o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 12. ZPP-a.“

(Presuda Višeg suda u Somboru, Gž 709/2018 od 12.6.2018. godine)

Next PostRead more articles