Advokat VUK VUKOVIĆ Beograd

Odbacivanje parnične tužbe

Postavlja se pitanje da li tužba može biti odbačena zbog toga što zahtev ne sadrži tačno označeni novčani iznos koji tužilac potražuje od tuženog, posebno u slučaju kada da je u tužbi navedeno da će tačan iznos potraživanja biti preciziran odmah nakon prijema nalaza i mišljenja veštaka.

Radi rešenja ove dileme treba treba poći od sadržine odredbe člana 98. stav 3. ZPP, koja propisuje obavezne elemente podnesaka, kao i odredbe člana 192. stav 1. istog Zakona o parničnom postupku koja propisuje dodatne obavezne elemente koje tužba mora da sadrži. Imajući u vidu obavezne elemente tužbe.

Takođe, Ustavni sud u svojoj odluci broj Už-7558/2013 od 05.novembra 2015.godine nalazi da tužba sadrži zahtev koji, iako ne sadrži „tačan novčani iznos“, ipak je određen u pogledu glavne stvari. Dakle, iako u tužbi nisu navedeni „tačni iznosi“, kako to zahtevaju redovni sudovi, Ustavni sud je našao da zbog specifičnosti predmeta spora, podnositeljka u trenutku podnošenja tužbe nije imala saznanje o visini iznosa utuženog potraživanja u vidu manje isplaćenih iznosa penzija. Navedeni iznos je mogao biti utvrđen tek nakon izvođenja određenih dokaza – veštačenja, kao što je i navedeno u tužbi.

Dakle, u situaciji kada visina tužbenog zahteva u trenutku podnošenja tužbe nije poznata tužiocu, Ustavni sud smatra da odbacivanje tužbe kao neuredne samo iz tog razloga, nema utemeljenja u sadržini navedenih odredaba ZPP. Nametati obavezu tužiocu da u tužbi opredeli tačan iznos zahteva, iako mu on u tom trenutku nije poznat, po mišljenju Ustavnog suda, predstavlja preterano formalističko tumačenje navedenih odredaba ZPP.

U praksi Evropskog suda za ljudska prava izražen je stav da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim) proceduralne zahteve predviđene zakonima (videti presudu Eşim protiv Turske, broj 59601/09 od 17. septembra 2013. godine). Ovakav preterani formalizam parničnih sudova ima za posledicu povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i to prava na pristup sudu.

U vezi sa pravom na pristup sudu, Ustavni sud podseća da je u presudi Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 21. februara 1975. godine (broj aplikacije 4451/70, stav 35.), Evropski sud za ljudska prava istakao da bi bilo nezamislivo da član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda detaljno opiše procesne garantije koje stoje na raspolaganju stranaka u postupku, a da prvo ne zaštiti ono što stvarno omogućava korist od tih garantija, to jest pristup sudu. Pravičnost, javnost i ekspeditivnost nemaju nikakvu vrednost ako samog sudskog postupka uopšte nema.

Zatvori meni