Iz obrazloženja:

„Naime, utvrđeno je u toku postupka da tužilac u periodu od… do… godine nije dobijao nikakva zaduženja i nije obavljao poslove adekvatne svojoj stručnoj spremi, te da je podizao samo markice kod Fonda PIO dva puta godišnje. Tuženi nakon što je izmenio Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji dana 15.08.2012. godine, kada je ukinuto radno mesto „sekretar preduzeća“ tužiocu nije ponudio aneks ugovora o radu za druge poslove, niti je otkazao ugovor o radu, koji je tužilac zaključio… godine u svojstvu pripravnika radi osposobljavanja za poslove „sekretara preduzeća“ na neodređeno vreme. Opis poslova „sekretara preduzeća“ je bio utvrđen odredbama važećeg Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji od 12.01.2009. godine. Ugovorom o radu koji je tužilac zaključio sa tuženim nisu utvrđeni poslovi „sekretara preduzeća“. Prvostepeni sud je pravilnom ocenom iskaza tužioca, saslušanih svedoka utvrdio da tužilac u spornom periodu nije obavljao poslove „sekretara preduzeća“ prema opisu iz Pravilnika iz 2009. godine, tako da je svedok B.R., diplomirani ekonomista u spornom periodu sačinjavao normativna akta i to pravilnike o disciplinskoj odgovornosti, o kancelarijskom poslovanju, arhivskoj građi i započeo pisanje pravilnika o računovodstvu, kako je to navedeni svedok naveo u svom iskazu, a svedok je i potvrdio da je praksa kod tuženog bila da direktor odlučuje ko će od korisnika usluga tuženog biti tužen ili opomenut i da po dobijanju podataka iz računovodstva o visini duga je nalagao zaposlenima da pojedine korisnike tuže ili ne tuže. Svedok G.R., knjigovođa kod tuženog, je u iskazu navela da je tužilac bio u istoj kancelariji sa njom, da je tužilac na svom radnom stolu imao predmete iz ranijeg perioda, radilo se o predlozima za izvršenje a po osnovu duga potrošača za raniji period, da je tužilac u tom smislu kontaktirao sa potrošačima radi provere da li je dug plaćen, da je poznato da tužilac nije imao zaduženje osim da nabavlja markice za overu zdravstvenih markica, da je tužilac često nudio pomoć kolegama iz kancelarije, što su oni nekada prihvatili, nekada ne, obzirom da se kod tuženog znalo da su odnosi između tužioca i direktora tuženog poremećeni, te su imali strah kako će se takvo njihovo postupanje na zaposlene odraziti. Tužilac je dolazio na vreme na posao. Svedokinja je u iskazu takođe potvrdila da je sva pošta doneta direktoru, da je nju donosio pomoćni radnik, da je direktor poštu razvrstavao, potom pozivao svedokinju, davao joj naloge za plaćanje i da raznese poštu, da pismena koja su dolazila iz suda direktor joj je davao da zavede u arhivu uz naglašavanje da to tužilac ne sme videti. Svedokinja M.T. je u spornom periodu popunjavala opomene za neredovne platiše usluga tuženog, a ima završen tehnološki fakultet. Utvrdio je prvostepeni sud na osnovu iskaza svedokinje M.T. da tužilac nije bio član nijedne komisije u spornom periodu, a za potrebe ovog svedoka za izradu određenih planova i analiza podatke koje je tužilac kao pravnik trebao da joj dostavlja tužilac nije imao, jer se njegov delokrug rada sužavao, te je imao podatke iz ranijih godina, a iz kasnijih nije. Tužilac nije sporio da je u spornom periodu sačinjavao rešenja za godišnji odmor i to samo u situaciji kada je T.M. čiji je to zadatak bio da obavlja u ovom periodu, bila odsutna, tako da se to radi bez znanja direktora da zaposleni ne bi imali nekih problema.

Ocenom izvedenih dokaza pravilno je prvostepeni sud utvrdio da tužilac nije dobijao radna zaduženja prema opisu poslova „sekretara preduzeća“, te da su ispunjeni uslovi iz čl.6 Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu u vezi sa odredbama Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavaca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu, čl.12 st.1 tač. 2 alineja 4 tač. 4 alineja 2 (nedavanje radnih zadataka zaposlenom koje nije opravdano potrebama procesa rada) i alineja 3 (neopravdano onemogućavanje zaposlenog da izvršava radne zadatke) odnosno pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac saglasno odredbama čl.30 Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu učinio verovatnim da je kod tuženog od strane direktora tuženog pretrpeo zlostavljanje, a tuženi na kome je teret dokazivanja, shodno odredbi čl.31 istog Zakona nije dokazao da nije bilo ponašanja koja predstavljaju zlostavljanje na radu. Dakle, i pored činjenice da je ukinuto radno mesto „sekretar preduzeća“ poslovi iz opisa ovog radnog mesta su se i nadalje obavljali kod tuženog od strane drugih zaposlenih koji nisu po struci diplomirani pravnici. Tužilac nije dobijao za vreme radnog vremena druga zaduženja a ocenom iskaza svedoka P.Z. i D.B. prvostepeni sud je utvrdio da postoje poremećeni odnosi između tužioca i zakonskog zastupnika tuženog. Iz iskaza svedoka P.M., oca direktora tuženog, koji je zaposlen kod tuženog, proizilazi da postoje loši odnosi između njega i tužioca. I tuženi u žalbi navodi da postoje neraščišćeni međuljudski odnosi između tužioca i zakonskog zastupnika tuženog, kao i oca tužioca, te da je otac tužioca koji je i punomoćnik tužioca, protiv zakonskog zastupnika tuženog podneo više krivičnih prijava. Zakonski zastupnik tuženog je u iskazu navodio da tužiocu nije davao poslove iz razloga što je bio u toku postupak po tužbi radi sprečavanja zlostavljanja na radu.

Sve navedeno je cenio i ovaj sud i nalazi da poremećeni odnosi između tužioca i zakonskog zastupnika tuženog ne mogu uticati na izvršavanje i davanje radnih obaveza tužiocu već su upravo imali za cilj da nedavanjem poslova i ne rešavanjem radnog statusa tužioca u dužem periodu navede tužioca da otkaže ugovor o radu a tuženi je i otkazao tužiocu ugovor ali tek februara… godine.

Činjenica da je tužilac protiv tuženog vodio i postupak pred Osnovnim sudom u Šapcu, Sudska jedinica Koceljeva u predmetu P1.109/12 u kome je doneta pravnosnažna presuda po tužbi tužioca protiv tuženog radi zlostavljanja na radu, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca, međutim, radi se o periodu od… do… i od… do… godine, dakle, u konkretnom slučaju u ovom predmetu se radi o drugom periodu, te se tuženi neosnovano poziva na postupak P1. 109/12 i neosnovano se tuženi poziva na odredbe čl. 374 st. 2 tač. 10 ZPP.

Pravilno je prvostepeni sud utvrdio da ovo zlostavljanje traje u dužem periodu, da se ponavlja, suprotno žalbenim navodima tuženog.

Suprotno žalbenim navodima tuženog prvostepena presuda je doneta bez bitne povrede parničnog postupka iz čl.374 st.2 tač.12 ZPP, ista nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, izreka je razumljiva, neprotivreči sama sebi, niti razlozima presude, a o odlučnim činjenicama su dati jasni i valjani razlozi.“

(Rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 1823/2016 od 22.6.2016. godine)