Iz obrazloženja:

„Prema činjeničnom stanju, utvrđenom u postupku pred prvostepenim sudom, sledi da je tužilja u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu pranja ambalaže. Dana 21.03.2002. godine, tužilja je pretrpela povredu na radu, u vidu gubitka dela malog prsta i nagnječne rane na četvrtom prstu desne šake i to prilikom pada stone ploče kada je pokušala sa drugim radnicima da pomeri sto u pogonu tuženog, koja nije bila pričvršćena za donju noseću konstrukciju. Radni zadatak, koji se sastojao u čišćenju poda ispod i iza pomenutog stola, tužilja je obavljala po nalogu pretpostavljenog, a taj radni zadatak nije u opisu njenog posla…Naime, prvostepeni sud u ožalbenoj presudi zaključuje da je prema svojim svojstvima sporni sto predstavljao opasnu stavr u smislu odredbe čalna 173 Zakona o oblgacionim odnosima. Međutim, po uverenju ovog suda, u konkretnom slučaju ne postoji objektivna odgovornost tuženog u smislu odredbe člana 174 Zakona o obligacionim odnosima, već po osnovu krivice. Međutim, tuženi u žalbu pravilno ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, akda je zaključio da ne postoji doprinos tužilje nastanku štete u smislu odredbe člana 192 Zakona o obligacionim odnosima. Naime, u žalbi se osnovano ukazuje da je pre otpočinjeanja radnog zadatka na čišćenju poda tužilja imala svest o tome da stona ploča nije fiksirana za noseću konstrukciju i da je teška. Ove činjenice proizilaze i iz iskaza tužilje, saslušane u svojstvu parnične stranke, zbog čega je osnovan navod žalbe da u konkretnom slučaju postoji doprinos tužilje štetnom događaju, koji po uverenju ovog suda iznosi 10%. U tom slučaju, tužiljaje u smislu odredbe člana 33 stav 1 tačka 1 i 5 Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, imala pravo da odbije da radi, dok se mere zaštite na radu na tom sredstvu rada ne obezbede na način na koji ono neće ugrožavati njenu i bezbednost drugih zaposlenih, a što tužilja nije učinila. Imajući u vidu da je tužilji bilo poznato da stona ploča nije fiksirana, ona je bila u obavezi da njome pažljivo rukuje ili da preduzme mere, kako bi pomeranje stola bilo sprovedeno sa što manje rizika, u smislu odredbe člana 35 stav 1 Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Propuštanjem da postupi u skladu sa svojim pravima i obavezama, u smislu navedenih pravnih normi, tužilja je propustila da smanji ili otkloni rizik zbog povređivanja, zbog čega je ostvaren uslov za delimično oslobađanje tuženog za štetu, u meri utvrđenog doprinosa tužilje.“

(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 1951/2013 od 12.6.2014. godine)