Сретењски устав

Устав Књажевства Србије (Уставъ Княжества Сербїе) је први устав кнежевине Србије донет у Крагујевцу 1835. године, који није формално никада признат. Познат је као Сретењски устав зато што је изгласан на скупштини која је започета на хришћански празник Сретење Господње, тада 14. фебруара [1][2]

Творац устава је био Димитрије Давидовић, учени Србин из Аустрије (Земун) и књажев секретар. Сретењски устав је био на снази само две недеље, пошто су против њега били Османско царство, Русија и Аустрија, као и кнез Милош Обреновић.

Узроци доношења Устава од 1835. су пре свега изложени у карактеру владавине тадашњег кнеза Милоша Обреновића. Кнез је успео да се уз турску подршку уздигне на ранг „баш кнеза“ или врховног кнеза. Након Другог српског устанка, главни кнежев такмац у власти је била Народна канцеларија, претворена 1826. у Београдски суд. Незадовољство Милошевим апсолутизмом је довело до дизања многобројних буна. Њихов циљ је био ограничити Милошеву власт. Милетина буна (јануар 1835) је била непосредан повод за доношење устава.

Имајући у виду да је устав највиши правни акт једне земље, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија је такође била против устава, јер га ни сама није имала. Русија је доношење устава прокоментарисла као „француски расад у турској шуми” (Бутељев).[4] Под иностраним притиском кнез Милош је, не жалећи, укинуо устав.

Сретењски устав је први модерни српски устав. У њему су изражене потребе српског друштва: национална еманципација, разбијање феудалних установа и аутократске владавине. Устав је рађен по узору на француске уставне повеље од 1814. и 1830. и белгијски устав од 1831. године. Сретењски устав је такође један од првих демократских устава у Европи.

У члану 1 (“Сербія э неразделно, и у правлению свом независимо Княжество по признанию Султана Махмуда Другога и Императора Николая Првога”) проглашено је да статус српске државе зависи од турског султана и руског цара.

У члану 5 проглашено је начело поделе власти на законодатељну, законоизвршитељну и судску.

Централни органи власти су: 1. кнез 2. државни совјет и 3. народна скупштина, док „власти српске” чине само кнез и савет.

Кнез је неприкосновена и неодговорна личност. Шеф је државе. Послушавши Државни совјет, даје законе и уредбе. Његово достојанство је наследно. Наслеђују мушки потомци, ако их нема мушки потомци кнежевог брата, ако ни њих нема мушки потомци кнежевих кћерки.

Државни совјет је тело којим су српски великаши настојали ограничити кнежеву власт. То је својеврстан олигархијски орган. Чланови совјета су председник, секретар, неодређен број саветника и попечитељи (министри).

Право законодавне иницијативе имају кнез и Државни совјет. Законодавни органи су кнез и совјет чије чланове именује кнез. Кнез има право да два пута одбије законски предлог. Трећи пут га усваја ако не иде на „пагубу” народа, устава или државе.

Извршну власт деле кнез и Државни совјет. Совјет у свом саставу има шест попечитељстава: спољашњи послови, унутрашњи послови, правосуђе, финансије, војска и просвета. Попечитељи не образују колегијално тело — владу. За свој рад одговорни су кнезу који их може сменити, али они и даље остају у Совјету као саветници. Саветници су одговорни за оно што чине и не чине. Нису политички одговорни, али одговарају за кршење устава, права грађана, повреду султанове и кнежеве личности.

Народна скупштина је сазивана када је кнез желео да добије њену сагласност, која га иначе није обавезивала. На скупштини се углавном разрезивао порез. Посланици су сто најодабранијих депутата из свих округа Србије, старији од 30 година. Кнез сазива и распушта скупштину указом. Скупштина заседа о Ђурђевдану. Главна функција је одређивање данка за годину дана. Попечитељство финансија подноси рачуне о приходима и расходима пред чланове. Скупштина нема право законодавне иницијативе нити може да позива попечитеље на одговорност, али може да изрази жељу за доношењем закона или преиспитивањем рада одређеног попечитеља. Народна скупштина је учествовала у промени устава. Кворум је био 3/4 чланова, док је за промену устава требало да гласа 2/3 од броја присутних. Сходно томе, овај устав спада у категорију чврстих.
Судска власт припада 1. окружним судовима 2. Великом суду у другом степену као апелацији и 3. одељењу Државног совјета. Проглашено је начело независности судства.

Права и слободе грађана прокламоване уставом су: неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања. Присутни су чланови који показују на остатке феудализма, јер се наводи да је забрањен кулук, заграђивање сеоских шума, те се проглашава слобода располагања земљом. Устав не садржи политичка права. Члан 127 наводи да је званичан језик у судству и управи српски језик.

Чиновници су на положају доживотно. Њихов положај је ненаследан. Могу бити отпуштени само уз суску кривицу. Имају право на пензију. Не смеју се бавити трговином ни занатством. Чиновници су били ретко писмено становништво.

Чланови о цркви потврђују одредбе Конкордата од 1831, који је потписан са Цариградском патријаршијом.

Извор: Wikipedia