Postavlja se pitanje da li tužba može biti odbačena zbog toga što zahtev ne sadrži tačno označeni novčani iznos koji tužilac potražuje od tuženog, posebno u slučaju kada da je u tužbi navedeno da će tačan iznos potraživanja biti preciziran odmah nakon prijema nalaza i mišljenja veštaka.

Radi rešenja ove dileme treba treba poći od sadržine odredbe člana 98. stav 3. ZPP, koja propisuje obavezne elemente podnesaka, kao i odredbe člana 192. stav 1. istog Zakona o parničnom postupku koja propisuje dodatne obavezne elemente koje tužba mora da sadrži. Imajući u vidu obavezne elemente tužbe.

Takođe, Ustavni sud u svojoj odluci broj Už-7558/2013 od 05.novembra 2015.godine nalazi da tužba sadrži zahtev koji, iako ne sadrži „tačan novčani iznos“, ipak je određen u pogledu glavne stvari. Dakle, iako u tužbi nisu navedeni „tačni iznosi“, kako to zahtevaju redovni sudovi, Ustavni sud je našao da zbog specifičnosti predmeta spora, podnositeljka u trenutku podnošenja tužbe nije imala saznanje o visini iznosa utuženog potraživanja u vidu manje isplaćenih iznosa penzija. Navedeni iznos je mogao biti utvrđen tek nakon izvođenja određenih dokaza – veštačenja, kao što je i navedeno u tužbi.

Dakle, u situaciji kada visina tužbenog zahteva u trenutku podnošenja tužbe nije poznata tužiocu, Ustavni sud smatra da odbacivanje tužbe kao neuredne samo iz tog razloga, nema utemeljenja u sadržini navedenih odredaba ZPP. Nametati obavezu tužiocu da u tužbi opredeli tačan iznos zahteva, iako mu on u tom trenutku nije poznat, po mišljenju Ustavnog suda, predstavlja preterano formalističko tumačenje navedenih odredaba ZPP.

U praksi Evropskog suda za ljudska prava izražen je stav da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim) proceduralne zahteve predviđene zakonima (videti presudu Eşim protiv Turske, broj 59601/09 od 17. septembra 2013. godine). Ovakav preterani formalizam parničnih sudova ima za posledicu povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i to prava na pristup sudu.

U vezi sa pravom na pristup sudu, Ustavni sud podseća da je u presudi Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 21. februara 1975. godine (broj aplikacije 4451/70, stav 35.), Evropski sud za ljudska prava istakao da bi bilo nezamislivo da član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda detaljno opiše procesne garantije koje stoje na raspolaganju stranaka u postupku, a da prvo ne zaštiti ono što stvarno omogućava korist od tih garantija, to jest pristup sudu. Pravičnost, javnost i ekspeditivnost nemaju nikakvu vrednost ako samog sudskog postupka uopšte nema.